Ekonomska i politička integracija između država članica Evropske unije znači da ove zemlje moraju doneti zajedničke odluke o brojnim pitanjima. One su morale razviti, pre svega, zajedničku politiku u mnogim poljima – od poljoprivrede do kulture, od potrošačke politike do konkurencije, od pitanja zaštite okoline i izvora energije do transporta i trgovine. Na samom početku, fokus je bio usmeren na zajedničku ekonomsku politiku kada je reč o uglju i čeliku i na agrarnu politiku. Druge politike su donošene vremenom i u skadu sa konkretnom potrebom.
 

Danas je veoma teško govoriti o kreiranju politika država članica EU izolovano od “Brisela”. Mali broj pitanja je izuzet od aktivnosti EU - gotovo polovina zakonodavne aktivnosti (čak do 80%) država članica je u nekoj vezi sa EU. ipak, uloga EU ne sme biti precenjena, reč je samo o odabranim politikama – najviše one koje imaju vezu sa jedinstvenim tržištem.
 

Ključna obeležja politika EU su: manji budžet za aktivnosti i politike , oslanjanje  na snagu prava u sprovodjenju politika, udaljenost između onih koji kreiraju politike i onih koji ih sprovode . EU usvaja odluke, ali je pravi uticaj oblikovan nacionalnim sistemima upravljanja, naime, države su te koje imaju monopol u izvršavanju odluka,  što, s druge strane, kontrolišu organi Unije.
 

Glavni učesnici kreiranja politika EU su njeni organi: Komisija, Savet, EP, Sud pravde, Evropski savet, ECB. Naravno, oni nisu izolovani u procesu odlučivanja, već  su povezani sa prestonicama i regionima država članica – subnacionalni i nacionalni uticaj, kao i sa drugim međunarodnim organizacijama – međunarodni uticaj.
 

Nadležnosti u kreiranju politika

Različiti vidovi ovlašćenja odredjeni su prema Ugovorima – definiše se primarna nadležnost za delovanje u određenoj oblasti. Postoji podela po sledećim kategorijama nadležnosti:

• Isključiva nadležnost EU– spoljna trgovina, monetarna politika, carine, ribarstvo
• Podeljena nadležnost- zaštita životne sredine, zaštita potrošača, pomoć za razvoj, politika transporta, vize, azil i imigracija
• Nadležnost država članica– obrazovanje, kultura, zapošljavanje, javno zdravlje, istraživanje, socijalna politika, CFSP

Vrste zajedničkih politika EU

• Politike izgradnje jedinstvenog tržištajesu politike konkurencije, trgovine i ekomomska i monetarna unija. Primarnost ekonomske integracije , na čijim temeljima je i nastala Evropska unija, stavlja  ove  politike u središte delovanja EU. U ovim politikama smatra se da EU ima ekskluzivna ovlašćenja - ali ne i apsolutna.
• Politike podrške i održavanja tržišta,ali i smanjenja njegovog negativnog uticaja nastojie da nadomeste i troškove koje imaju posebno osetljive grupe, a koji su rezultat kreiranja tržišta . Ove politike predstavlja ju pokušaj usmeravanja i ograničavanja samog tržišta , te smanjenje nejednakosti. U ove politike spadaju poljoprivredna , koheziona, socijalna politika i zaštita životne sredine.
• Netržišne politike EUsu Zajednička spoljna i bezbednosna politika (CFSP), Policijska i pravosudna saradnja u krivičnim stvarima (Pravda, sloboda, bezbednost)  i Politika proširenja EU. Ove politike ne proizvode  obavezujuće odluke.

Klasifikacija na osnovu sadržine politike

• Politike koje se odnose na gradjane: prava gradjana i participacija; informaciona, audiovizuelna i kulturna; zaštita potrošača
• Horizontalne politike: politika regionalnog razvoja, poreska, politika konkurencije, politika zaštite životne sredine
• Sektorske politike: industrijska i preduzetnička politika;  istraživanje i tehnologija; energetika; poljoprivreda; ribarstvo
• Spoljne politike: trgovinska politika, pomoć za razvoj; spoljni odnosi.