Valeri Žiskar d’Esten (1926 – ) je rođen 2. februara 1926. godine u Koblencu, tada okupiranoj Nemačkoj. Kao lider grupe Nezavisnih republikanaca zauzeo je centralnu političku ulogu od 1962. do 1968. godine, kada je „degolistima“ bila potrebna njegova podrška za formiranje vlade. Od 1961. do 1966. godine i od 1969. do 1974. obavljao je funkciju minstra finansija. Nakon iznenadne smrti francuskog predsednika Žorža Pompidua 1974. godine, postao je kandidat desnice za predsednika Francuske, delimično zahvaljujući i činjenici da se degolisti nisu dogovorili o jakom kandidatu. Pobedio je na izborima kandidata levice Fransoa Miterana, uz podršku Žaka Širaka. Obećao je promenu u kontinuitetu, stavljajući do znanja njegovu nameru da sprovede raznovrsne reforme koje će modernizovati francusko društvo. Započeo je ostvarivanje velikih projekata, poput moderne i brze železnice (TGV), oslanjanje na nuklearne izvore energije. Usled energetske krize koja je pogodila svet 1973. godine, njegova popularnost počinje da opada. Suočavao se sa ojačalom opozicijom oličenom u Fransoa Miteranu i Žaku Širaku. Pozicija mu je donekle bila popravljena 1978. godine osnivanjem Unije za demokratsku Francusku, ali loši odnosi sa degoslistima vođenim od strane Širaka su to poremetili. Svi ti faktori, uz izuzetno loše odnose sa javnošću, uticali su da izgubi izbore 1981. godine. Za vreme svog mandata, bio je promoter je ideje Ujedinjenih država Evrope i deo svoje karijere je posvetio jačanju Evropske unije. Renesansu doživljava 2002. godine kada postaje predsednik Konvencije za budućnost Evrope, koja je iznedrila nacrt Ugovora o ustavu za Evropu, koji je potpisan od strane šefova evropskih država 2004. godine, ali potom odbijen na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Odbijanje Ustava od strane Francuza smatrao je „greškom koju treba ispraviti“.