Valter Halštajn (1901–1982) rođen je 17. novembra 1901. godine. Halštajn je bio nemački profesor, političar, diplomata i prvi predsednik Evropske komisije u periodu od 1958 – 1967. godine.

Valter Halštajn karijeru je započeo kao profesor prava na Univerzitetu u Frankfurtu, a posle Drugog svetskog rata postao je i gostujući profesor na Univerzitetu Džordžtaun u SAD-u. Bio je jedan od najbližh saradnika Konrada Adenauera i nakon osnivanja evropske zajednice za ugalj i čelik, snažno se zalagao za stvaranje Evropske odbrambene zajednice i jačanjem saradnje u ovoj oblasti politike. Doktrinu koja je vezana za njegovo ime sročio je 1955. Po njoj je Zapadna Nemačka predstavljala jedinog legitimnog predstavnika celog nemačkog naroda, a priznavanje Nemačke Demokratske Republike kvalifikovalo se u Bonu kao „neprijateljski čin“ i kažnjavalo prekidom diplomatskih odnosa sa zemljama koje to učine, uz jedan izuzetak: ta kaznena mera nije se odnosila na Sovjetski Savez.

Kao prioritetan cilj evropskog ujedinjenja nedvosmisleno je isticao neophodnost prevazilaženja nacionalnih država i stvaranje Federalne Evrope. On je proces evropskog ujedinjenja smatrao „revolucionarnim nastojanjem“, shvatajući da će njegovo stvaranje biti dugotrajno. Halštajn je verovao da je potrebno doneti jedan ustavni okvir za dalje uejdinjenje Evrope, po ugledu na federalističke države, zbog čega je često bio kritikovan od strane svojih savremenika, koji su isticali značaj međudržavnog organizovanja.

1968. godine izabran je za predsednika Evropskog pokreta, gde je i dalje nastavio da se zalaže za stvaranje „Ujedinjenih država Evrope“. Od 1968 do 1972. godine bio je poslanik stranke Hrišćansko demokratske unije u nemačkom Bundestagu, i jedan od portparola partije u pitanjima evropske politike.