Pariz, 28. januar 2013. – Tražeći novo pregovaranje Evropskog sporazuma pre nego što se Britanci na referendumu izjasne da li žele da ostanu u Evropskoj uniji, britanski premijer Dejvid Kameron primenjuje čuveno geslo Gruča Marksa: „Odbijam da uđem u bilo koji klub koji bi mene primio za člana.“
Koliko god nadrealno zvučao, ovaj zahtev je pre svega manevar za unutrašnju upotrebu – britanska desnica svakog trenutka može da implodira. Konzervativnu partiju sada čine dva sukobljena krila: jedno je proevropsko (i njemu pripada Kameron), a drugo je nacionalističko (po ugledu na američki Tea Party). Njegov zahtev je pokušaj da se očuva privid jedinstva ove dve frakcije i da se ublaži Kameronova nepopularnost. On se nada da će to poslužiti kao ventil onima u Britaniji koji Evropsku uniju doživljavaju kao birokratsku diktaturu, opsednutu sitničavom i detaljnom regulacijom.
Predlog se možda čini lukavo smišljenim: niko ne može biti protiv referenduma i Laburistička partija će morati da ga podrži ne želeći da ostavi utisak nepoverenja u birače. A Kameron se nada da će primenjujući doktrinu koja Britancima dobro služi od 18. veka (zavadi Evropljane) – dobiti neki ustupak koji će mu omogućiti pobedu na sledećim izborima i referendumu posle njih.
Međutim, njegov predlog je veoma opasan: i ostale zemlje bi mogle da zatraže poseban sporazum. Partije u Švedskoj i Italiji se već kolebaju, a slediće ih i druge, čak i u Francuskoj. To bi bio kraj Evropske unije, koja ne može biti skup različito skrojenih bilateralnih sporazuma bez ikakve uzajamne solidarnosti.
Francuska i Nemačka, dakle, moraju odgovoriti što pre u jedinstvenom frontu: treba ponovo ispregovarati ugovore tako da Unija može da napreduje. Naravno, pregovara se svakodnevno zbog uvođenja monetarne unije. Ali odobriti specijalni status Britaniji ili bilo kojoj drugoj zemlji ne dolazi u obzir. Ko god želi da dobije specijalni status prvo će morati da napusti Uniju, pa tek onda da pregovara o statusu kandidata. Ovo se mora jasno reći i to mora biti apsolutna linija razgraničenja.
Kako bi to postigla, Francuska mora da razume i drugima objasni da bi izlazak Britanije bio veoma žalostan događaj (zbog uloge ove zemlje u istoriji Evrope, naročito pobedom nad totalitarizmom koja je omogućila evropski projekat), ali da bi to bio manje tragičan ishod od ostanka Britanije u Uniji kao države sa specijalnim statusom, izuzete od svake kontrole, koja je često prva svetska lokacija za pranje novca i koja uporno podriva proces izgradnje Evropske unije, pa čak i evrozone, iako joj sama ne pripada.
Ovo je jedini način da se Britancima pošalje odlučna poruka da napuštanjem Unije gube mnogo više nego njihovi partneri: najveći deo njihove trgovinske i finansijske razmene obavlja se sa kontinentom i zahvaljujući Evropskoj uniji. Dakle, kao vrli naslednici „naroda piljara“, kako ih je po rečima Bernarda Šoa nazvao Napoleon, Britanci će uzeti plajvaz u ruke, podvući crtu i neće izaći iz Evropske unije.
(*Prevod: Ivica Pavlović, Peščanik.net)